а

Активности

Дневни лист "Блиц"

Аутор : Ј. ИЛИЋШКОЛУ НАЗВАТИ ПО УБИЈЕНОМ ДУШАНУ ЈОВАНОВИЋУ

Подршка иницијативи републичког омбудсмана и градског грађанског браниоца

Већ почетком наредне школске године једна од основних школа у Београду носиће име у знак сећања на трагично настрадалог Душана Јовановића. Иницијативу да се образовна установа назове по ромском дечаку, кога су пре 12 година на смрт претукли “скинхедси”, покренули су републички омбудсман Саша Јанковић и градски грађански браниоц Душанка Гаћеша.

- Чинимо то уверени да се трајно сузбијање расизма и етничке мржње не може постићи само административним забранама и судским поступцима. Поред оштрих санкција од кључног значаја је доношење и спровођење мера којима се превентивно делује. Уколико би једна школа понела име Душана Јовановића, то би на најбољи начин показало да неподржавамо говор мржње и да не заборављамо жртве те сулуде идеологије - рекла је Душанка Гаћеша, градски грађански бранилац.

Иницијативу, која је покренута у недељу на Међународни дан борбе против расизма, подржао је и председник градске скупштине Александар Антић.

- Душан Јовановић је дете које је страдало због безумне мржње према ромском народу, а давањем његовог имена школи шаљемо поруку да расизам и шовинизам никада неће наћи плодно тло у Београду и Србији – рекао је Александар Антић, председник градског парламента и додао да је иницијативу проследио је Секретаријату за образовање.

У Секретаријату за образовање кажу да се у потпуности слажу да Душан Јовановић, добије школу као опомену млађим генерацијама да се такав злочин не сме поновити.

- Добили смо иницијативу и одмах ћемо је проследити Министарству просвете.

Урадићемо све што треба да једна од основних школа што пре промени назив. За сада не знам која би то школа могла да буде и о томе ће одлучити Министарство просвете. Постоји одређена процедура која мора да се испоштује, али мислим да неће бити никаквих проблема и да ће иницијатива брзо бити претворена из речи у дело - каже за „Блиц“ Владимир Тодић, секретар за образовање.

Да подсетимо, Душан Јовановић брутално је претучен 18. октобра 1997. године на путу до продавнице. Пресрела су га два младића обријаних глава, одевени у „спитфире” јакне, маскирне панталоне и цокуле и затражили му новац. Пре него што је тринаестогодишњи дечак успео да било шта каже, оборили су га на асфалт и бесомучно тукли и шутирали цокулама у главу. Једном од њих ни то није било довољно, него је одвалио комад олука, њиме дословно умлатио беспомочног дечака, који је убрзо преминуо на плочнику.

Антрфиле : Тадић открио спомен плочу

На десетогодишњицу од трагичне смрти Душана Јовановића, председник Србије Борис Тадић открио је спомен плочу у Београдској улици недалеко од места где је убијен дечак само зато што је ромске националности.

 

Кога деце више воле или да ли сте чули да права има и онај други?

Сви који лако посежу  за бојкотом, притисцима, штрајковима, па у то још укључују децу, па макар и своју,пожељно би било да науче прву лекцију из људских права: моја права могу уживати несметано до границе до које не угрожавам права неке друге особе.

Штрајкови, обуставе рада, бојкоти, блокаде и друге слике незадовољства постале су наш, и не само наш, свакодневни призор. У Србији штрајкују радници фирми у стечају, несуђени власници станова протествују због превараната инвеститора, просветари због малих плата, таксисти због високог пореза, резервисти због неисплаћених дневница, студенти због услова студирања, матуранти због матурског испита, станари због угрожене  зелене површине... Јавни протест је по својој природи израз неслагања са институцијама, али пре свега, вршење притиска на оне који у тим институцијама одлучују. Ако је добро пропраћен медијски, постаје моћно средство притиска на сваку јавну власт. Једном освојено право окупљања и слобода изражавања не доводи се лако у питање, па свако, без обзира на недемократичност својих идеја, сматра да их може промовисати ометајући саобраћај и загорчавајући живот грађана у великом граду. Крхка демократија све то мора да поднесе.

Последњих дана пажњу привлачи протест групе београдских малишана, до скоро првака. Не протествују зато што су им, нпр. аутомобили запосели паркић, или што игралиште морају да деле са  кућним љубимима, чији власници не носе са собом и обавезне метлице и хигијенске кесе... Малишани бојкотују наставу од почетка другог полугодишта зато што ће добити нову учитељицу?! Подржавају их здушно и родитељи, сматрајући да управа школе крши права њихове деце јер у одељење враћа учитељицу са породиљског одсуства. Како медији преносе, некима од њих није јасно како свежа мама „може да уђе у оделење кад зна да је деца и родитељи неће“ (БЛИЦ, 27.1.2009,стр. Б4 и Б5). Повратница на свој посао, сигурно збуњена оваквим дочеком, „брани се“ да би деца заволела и њу, као што воле садашњу учитељицу...

Емоције, тј. ко кога воли и да ли би могао да воли и другога, сигурно не могу бити примарни критеријум у функционисању васпитно образовне институције, али се овде позива и на права! Направићемо блиц тест и размотрити да ли су овде прекршена нечија права, пре свега права детета. Обично прво сагледавамо да ли се поштује или је угрожено право детета на остваривање његовог најбољег интереса. Размотрићемо и да ли се уважава мишљење детета, да ли се мењањем учитељице крши његово право на образовање или се доводе у питање циљеви који се постижу образовањем.

Не треба бити велики стручњак за права детета па закључити да сама замена учитељице А учитељицом Б нити је кршење права детета на образовање, нити се доводе у питање циљеви који се постижу образовањем. Није угрожен ни принцип најбољег интереса детета, јер су и учитељица А и учитељица Б подједнако квалификоване да воде оделење. Учитељица Б је, вероватно и  квалификованија, јер има 19 година радног искуства. Право детета да учествује у доношењу одлуке која га се тиче треба да буде узето у обзир, али поред тога што одлука не зависи само, чак не ни првенствено од мишљења детета, да би дете имало мишљење мора располагати и довољним информацијама. Деца, међутим, не знају да ли је и учитељица Б добра и да ли би је лако заволели као ону прву, јер је нису ни упознали. Они су своје мишљење, подстакнути и подржани родитељима, искрено и дечје наивно дали у прилог учитељице А коју једино и знају.

Конфликт права детета и права учитељице да се после коришћења законског права да се опорави од порођаја и негује своју бебу врати на своје радно место не постоји, јер права детета нису ни угрожена. Испуњавање захтева деце (и воље њихових родитеља) значила би да запослене мајке не треба да рађају, јер ће их то одвојити од посла - и то не само док негују своје бебе.

Школа и просветна инспекција за сада не предузимају коначна решења, али шаљу јасну и правилну поруку родитељима да би неоправдано одсуство деце из школе у трајању од 15 дана повукло за собом њихову прекршајну одговорност. Верујемо да ће наставничко веће и школски одбор ове београдске основне школе изнаћи једино правилно и правично решење и добро га образложити. Потребно је, међутим, и да сви они који лако посежу  за бојкотом, притисцима, штрајковима, па у то још укључују децу, па макар и своју, науче прву лекцију из људских права, а она гласи - моја права могу уживати несметано до границе до које не угрожавам права неке друге особе.

Тамара Лукшић – Орландић, заменица републичког Заштитника грађана за права детета