а

Из медија

aутор: Сaндра Петрушић

Уз навику да се ни постојећи закони не поштују, мало је вероватно да ће оштрија казнена политика помоћи да одгајимо бољу децу 

ПРОШЛЕ НЕДЕЉЕ СЕ пред скупштинским Одбором за права детета нашао предлог Алексиног закона, којим се захтевају оштрије казне за све актере у случају вршњачког насиља. „Доста је било", могло се чути и са неколико протеста организованих са истим циљем, а петицију за промену законодавства до сада је потписало око 24.000 грађана. Паралелно са тим у медијима се појавила прича о последњем примеру вршњачког насиља и тринаестогодишњакињи из Ариља којој је школски друг главом разбио аркаду, уз опис повреде и веома штуру напомену да је до болнице стигла уз помоћ другарица а не школског особља. Далеко детаљније је објашњена нека туча у Паровима у којима је извесна Слађана пребила извесну Јелену, уз утешну информацију да је та извесна Слађана после „суспензије" ипак враћена у ријалити, ваљда на захтев многобројних гледалаца.
Опширније...

Aуторски текст  заменице заштитника грађана Тамаре Лукшић - Орландић, објављен у дневном листу "Данас" 24. 04. 2013. године

Проблем не сме да преноћи

Недавно су поједине новине, а потом и јавни сервис обавештавали јавност о ситуацији у једној основној школи у Земуну, у којој, наводно, један дечак, ученик трећег разреда основне школе, дакле дечак од девет година, терорише цело одељење тако што псује, удара, вређа кога стигне и да су се родитељи друге деце организовали и запретили бојкотом наставе. А онда су са претњи прешли на дела и забранили својој деци да долазе у школу док се тај дечак не премести у друго одељење, испише из школе, а било је и идеја да се упише у специјалну школу, „где му је место“.

Добре 2-3 недеље је трајало такво стање, а онда је родитељима стављена у изглед прекршајна пријава због занемаривања деце, јер је основно образовање обавезно. Деца су почела полако да се враћају у одељење, стручни служба школе на челу са директорком, а уз помоћ Тима за инклузију Министарства просвете, преузела је иницијативу и школа која носи име великог српског песника није више у ударним вестима, а дечак (и његови родитељи) кога су у коментарима читаоци означавали најпогрднијим речима може да одахне.

И док је у једном делу Београда инклузија била на великом испиту, на другом крају града, у основној школи „Душко Радовић“ из Сремчице, сасвим друга атмосфера. Већ добрих шест година, дакле и пре него што је то постала законска обавеза школске 2009/2010, спроводи се програм инклузивног образовања деце са сметњама у развоју или тешкоћама и проблемима у понашању. Почели су са једним учеником, да би сада имали већ 18, а један од њих је без икаквих проблема остварио прелаз из четвртог у пети разред, који већини ученика, без икаквих сметњи, ствара видљиве тешкоће прилагођавања са разредне на предметну наставу. Не сумњамо да ће то бити случај и са онима који ће тек кренути у пети разред. На питање да ли су икада имали проблеме типа незадовољства родитеља друге деце у одељењу у којем се налази ученик којем је потребна додатна подршка, или су се суочавали са бојкотом наставе друге деце док се неки од ученика не испише из школе, психолошка-педагошка служба и директор одговарају одречно и изговарају кључну реченицу: „проблем не сме да преноћи!“

И онда вам све буде још јасније када присуствујете настави у неком од одељења. Учитељице Весна и Оља инспиришу своје ђаке кроз наизглед игру, уче их новим појмовима, али и људским вредностима. Дискретно стављају до знања вештијој и напреднијој деци како да буду подршка онима који су неспретнији, још се нису пробудили, или им се нешто „баш шетка“ по учионици. Воле да покажу своје заједништво једним великим заједничким загрљајем. Њихову посвећеност деци и оригиналност најбоље илуструје игра „ухваћен у добром делу“. Деци се усађује идеја доброте, солидарности, толеранције према различитости. Није циљ тужакати да је неко згрешио, већ се такмичити у доброти.

Не знам да ли је аутор ове, на први поглед контрастне, мисли био песник Душко Радовић, али личи на његов бритки ум. И да јесте или да су га само вешто следили запослени у основној школи у Сремчици, која носи његово име, ово је позитиван пример који носи огромну снагу мотивације. И зато овај пример заслужује да буде подељен са што већим бројем људи, нарочито оних који раде са децом, али да га чују и родитељи и деца.

Млади и будући учитељи, уколико вам циљ није да „ухватите свог ђака у добром делу“, изаберите неку другу професију.

Шта би на све ово рекао Бранко Радичевић, велики српски песник, аутор „Ђачког растанка“, тужно-веселе песме. Бранко је у своје коло позивао представнике различитих народа и свакоме истицао неку позитивну особину која га је красила - „брже, браћо, амо, амо да се скупа поиграмо.“ И по Бранку се зову многе школе широм Србије, а да ли су сви који раде у њима на висини задатка?

Закон о основама система образовања и васпитања дао је подстицај запосленима у образовним и васпитним установама да унапређују свој рад, примењују нове методе, комбинују различита наставна и дидактичка средства, подижући своје компетенције и квалитет рада, а све да би помогли деци да достигну свој оптимални развој, без обзира на лична својства.

Изводи ауторског текста  Тамаре Лукшић - Орландић, објављени су у Политици 12. 03. 2013. године у рубрици "Погледи"

Сексуално злостављање деце захтева свеобухватни одговор државе

Законски оквир за заштиту деце од сексуалног злостављања није добар, нити довољан да децу заштити, а насилнике адекватно казни.

То није само наша стварност, већ већине земаља у свету, па и у Европи. Да није тако, не би Савет Европе 2010. године  усвојио Конвенцију о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања (Ланзарот Конвенција), а 2011. године лансирана је и кампања „1 од 5“, која најсликовитије говори о размерама ових тешких кривичних дела усмерених према деци. Србија је ову Конвенцију ратификовала још маја 2010. године, али надлежни органи дуго нису предузели ништа да стандарде садржане у Конвенцији преточе у законска решења и праксу стручног рада са децом жртвама. Дуго се најављивао закон који би увео неку врсту регистра починилаца тешких кривичних дела сексуалног насиља учињених према деци.

Опширније...

Образовање и нетолеранција

Тамара Лукшић Орландић

Како тј. чиме објаснити чињеницу да адолесценти (који су још увек деца све док не напуне 18 година), када се суоче са својом сексуалношћу и када открију своју хомосексуалност, имају ужасан страх да то саопште својим родитељима. Део разлога, мањи, свакако лежи у чињеници да се адолесценти у нашем друштву, генерално, не осећају комотно да о теми сексуалности, о првом искуству, када то учинити и са ким, разговарају са својим родитељима.

Отуд и толики број малолетничких трудноћа, односно прекида трудноће на узрасту 15 - 18 година, на које учестало упозоравају лекари. Родитељима се крију такве ствари докле год се може, или док родитељи не открију или посумњају „да се то десило“. Нарочито је то проблем код девојака.

Опширније...

Изводи ауторског текста  Тамаре Лукшић - Орландић, објављени су у Политици 01. 09. 2012. године у додатку "Култура, уметност, наука"

Деца и култура, па још у Србији

Зашто су у Србији, када је реч о култури, културни посленици морали да посежу за слоганима и кампањама, како би грађанима приближили суптилне продукте уметничког стваралаштва? Зар није иманентно човеку 20., а сада и 21. века да тражи бег од свакодневице у неком амбијенту који оплемењује? Некако се увек сетимо онога „лепше је са културом“ и склони смо да се често томе и подсмевамо. А са културом јесте лепше, уз звуке виолине или  клавира, са књигом која је некад била „најбољи друг“, а данас ју је заменио компјутер, пред сликом неког мајстора кичице, у пригушеном светлу позоришне сале (или сале Дома културе, а зашто не и школе), било да глумци изводе представу или балетски играчи дочаравају плесом оно за шта су речи сувишне.

Опширније...

Нарушен систем вредности код младих

ЛИЧНИ СТАВ

Гласам за детињство

Тамара Лукшић-Орландић

Од кад је света и века било је деце која нису имала детињство попут својих вршњака и који су веома рано улазили у свет одраслих. Када је „кривац“ за то неизмерни таленат (Моцарт, Џуди Гарланд, Ширли Темпл..), тешко је бити судија, па рећи да им је било ускраћено детињство. Таленат их је носио, они су у томе уживали и чинили срећним хиљаде и милионе својих обожавалаца. Они су били међу реткима који су добили епитет „чудо од детета“.

У осиромашеном друштву, какво је наше, траже се пречице до било каквог успеха, па чак и по цену да се  таленат или изглед детета  уновче. То је нарочито видљиво у спорту и музичкој естради, када деца напуштају или занемаре чак и основну школу да би се професионално бавили спортом, музиком, манекенством. Тешко је да ће сви постати Ноле или Ана, да ће се шетати модним пистама и имати милионске тираже својих албума.

Опширније...
Страна 1 од 4